Ulaskom demokratije na velika vrata rodila se nada da će društveni sistem početi da se uređuje, a u toj hijerarhiji na red doći i sport. Kako je vreme odmicalo sport je počeo sve više da se marginalizuje i postaje sredstvo javne promocije onih koji su ga posmatrali isključivo kao sopstveni biznis. Sve više je postajao zavisan od politike i političara, koji su se bavili njegovim uređenjem i strukturom, kao i profitom. U toj komplementarnosti ciljeva i strategija danas je novac uspeo da između svih stanica sportskog procesa povuče znak jednakosti, brišući sve granice. Sportu nije potrebna milostinja, a radničkoj klasi još manje da joj neko zavlači ruku u plitak džep.
Nekada centar vrhunskog sporta, sportskih rezultata, lokalnog duha, ali i shvatanja same fenomenologije sporta, Šabac je danas samo bleda slika onih koji su ispisali zlatne stranice sporta u gradu. Danas je sport u Šapcu postao biznis, ali ima svrhu samo onda, kada koristeći resurse sporta, „za sebe“ i „po sebe“, ostvaruje profit, koji se najmanjim delom ulaže u jačanje sportskih rezultata, a najvećim završava na računima onih koji se kriju iza sportske humanosti. Tako ostvareni sportski rezultat ne može da bude novi resurs za biznis, koji opet zajedno sa sportom pronalazi puteve profita do nečijeg džepa. Tu se zatvara magični krug sporta u gradu.
Koliko je sama Opština spremna da pomogne sportu, ukazuju i činjenice da za deset godina nije urađena strategija razvoja sporta u gradu, takoreći osnovna smernica za njegovo suštinsko funkcionisanje. Iz budzeta se godišnje izdvaja oko milion evra, a po kom principu se finansiraju klubovi i sportske institucije znaju samo ljudi koji raspolažu ovim novcem ili bolje rečeno sačekuju u Upravnim odborima sportskih organizacija. Odmah se nameće pitanje u kom pravcu ide sport u Šapcu ako nepostoje jasno definisani ciljevi i strategije. Da li će brod bez kormilara na rubu sopstvene propasti za sobom povući i one koji u sportu vide samo tračak nade i beg od ionako teške situacije u kojoj trenutno žive? Ako je sport u gradu refleksija društvenog sistema, onda možete zamisliti u kakvom trenutno društvu živimo.
Umesto da pronađe rešenje da izvuče sport iz decenijskog otuđenja, Opština preuzima monopol nad njim i postavlja svoje ljude na rukovodeća mesta. Ni to ne bi bilo najstrašnije da ti ljudi poseduju određena znanja i veštine u vođenju sportske delatnosti. Kao posledica toga povećava se broj mladih koji sve više doživljavaju razočaranost u sport, a roditelji sve više strahuju da svoju decu prepuste sve nestručnijem radu.
Kada pogledamo trenutno uređen sistem sporta u gradu, postavlja se pitanje na osnovu kojih parametara se vrši finansiranje sportskih klubova, selekcija zaposlenih, odabir trenažnih kadrova, ako znamo da se u isto vreme sve više degradira sportska infrastruktura kao jedan od osnovnih stubova sporta u gradu. A nedovršeni sportski objekti, umesto ulaganja u njihovo renoviranje, sve češće prelaze u privatno vlasništvo i otiđuju se od građana Šapca, što samo govori o sve češće spominjanoj privatizaciji. Sve manje slobodnih površina gde deca mogu nesmetano da se igraju, primorava roditelje da decu upisuje u razne sportske sekcije (najčešće školske) uz neizostavne visoke članarine koje su najčešće prevelike za prosečnu porodicu. Ni to ne bi bilo najstrašnije da iza toga ne stoje isti ljudi koji u sportu vide samo profit. Deca se kasnije selektiraju po statusu roditelja, a ne njihovim stvarnim mogućnostima i dostignućima.
Sport ima svoje zakonitosti, u kojima nema klasične proizvodnje ili prodaje robe, i sličnih kategorija. „Proizvodnja“ u sportu je uglavnom nematerijalna kategorija, koja se međutim, marketinškom akcijom može i materijalizovati. Međutim, marketinška akcija direktno je fokusirana na ličnu promociju ljudi kojima je sport odskočna daska u sve češćoj političkoj karijeri.
Kritički sagledavajući stanje svesti o izgradnji društvene politike sporta, može se konstatovati da je u mnogim gradovima ona izraz opšte državne politike. Postoji li u Šapcu društvena politika sporta? Ako pod politikom sporta podrazumevamo duh sporta, krajnju ciljnu smislenost, ciljeve i strategije njegovog razvoja, čime se gradi specifična doktrina i filozofija sporta, odnosno uspostavlja otvoreni sistem sporta, u kome će se poznavati statusni okviri sporta, sportista i sportskih organizacija, utvrditi osnove sportskog menadžmenta, kao filozofije upravljanja sportom, zasnovati podsistem sistema u oblasti finansiranja, opredeliti se namenskom korišćenju objekata, i na kraju postaviti edukativni proces za građane, sportiste i one koji će druge da uče, onda se sa sigurnošću može potvrditi da takav jedan konzistentan sistem u gradu nepostoji.
U budućem periodu sport u Šapcu mora se posmatrati kroz potencijal koji leži u našoj deci, u njihovoj želji i potrebi za bavljenje sportom, a sredstva ostvarena kroz sportski biznis isključivo ulagati u sam sportski proces. Jer uzimanje sredstava iz sporta zarad ličnih interesa, kao i nenamenski utrošen novac doprineće mnogo gorem stanju u vidu razvoja budićih naraštaja, što ne bi trebalo da bude praksa u narednom periodu.
